Treći deo

Nervozno sam opipavao svaku brazdu drvenog stola koji je stajao ispred mene u sobi za saslušanje, dok sam čekao da se pojavi dežurni inspektor. Trebalo je da mu ispričam sve o tragičnom životu svoje nevenčane žene, koja je u našem stanu počinila samoubistvo pucajući pištoljem u svoju levu slepoočnicu. To je bila ta gnusna laž, koju sam bio spreman da iznesem silama reda i zakona, kojima se nije žurilo, pa sam tako imao dosta vremena da usavršim priču.

Pitao sam se, kakvi su sve razbojnici i okoreli momci ovog grada lupkali prstima po istom stolu i da li su i oni, poput mene, smišljali kako najlakše da se izvuku iz ove mračne sobe. I da nisam učinio ono što jesam, i da sam bio nevin, kao što nisam, ova četiri zida, naterala bi me da poverujem da sam ništa više od vojnika Satane lično. Ljubičasti zidovi, prigušeno svetlo, dve drvene stolice i tišina, bolna tišina, koja te tera da iznova i iznova razgovaraš sa samim sobom, iako bi najrađe pobegao od sebe zauvek.

I taman kada sam upao u neku vrstu magnovenja, neko je otvorio vrata. U sobu je ušao jedan oniži čovek, u svojim srednjim godinama, riđe kose i brkova. U ruci je držao svesku sa kožnim povezom, pa sam se setio Mihaila Petrovića i duboko uzadhnuo. Ovo je izgleda bila reakcija u pravi čas, pošto je pogled riđeg čoveka dobio senku saosećanja, koja je zamenila prvobitne stroge, blago skupljene oči.

-Dobar dan gospodine Petroviću. Ja sam inspektor Milutin Travica. Žao mi je zbog Vaše supruge...-

-Ona nije bila moja supruga, zvanično- prekinuo sam ga.

-A, nije, kažete?-

-Ne. Mi smo živeli onako, kako bih Vam rekao... Bez papira-

-Bez papira, kažete? Koliko dugo ste tako živeli?- pitao je.

Razmišljao sam, brojao, pokušavao, trudio se, ali nisam znao. O tome je B. uvek brinula.

-Ne znam- jedva sam izustio.

 Činilo se kao da me inspektor Travica razume, iako tu nije bilo prostora za razumevanje.

-Koliko imate godina?-

-35- rekao sam.

-Čime se bavite?-

-Ja sam pisac- stidljivo sam odgovorio.

Uvek sam bio nesiguran po pitanju svog zanimanja. Nikada zapravo ništa konkretno nisam radio, ali B. je svima pričala da „njen Saša piše roman“. Ta priča o mom novom "zanimanju" je nastala posle jedne dosadne večeri, kada sam se vratio kući iz Petrovićeve kafane, pijan, sa ispisanom salvetom u rukama. To je bio jedini poklon koji sam ikada dao svojoj B. Ona ga je nakon te večeri uramila. Priča je išla ovako nekako...

„Lu, nikada ti nisam rekao, a želeo sam, da ne brineš i da mirno spavaš, jer ja sada uz svetlost petrolejke pišem ove reči, očajan i sam, jer si rekla da ne možeš više i da odlaziš, iako je napolju padala kiša, a znaš da ja ne volim kišu...

Lu, hteo sam da ti kažem da taj parfem nije bio samo moj, već se stopio sa drugim, kao i poljubac koji nisam želeo, ali se desio, kao što se desilo sve oko nas, slučajno i pritajeno, poput one kiše...

Noć je bila duga Lu, a ja sam bio sam. Ne znam ko su ti ljudi, ne znam ni da li oni znaju ko sam ja. Znam da me ti poznaješ i znam da sada plačeš, ali nemoj Lu. Neka to bude samo kiša. I to što osećaš pod mojim prstima, to nije njihov miris, to je samo moja želja za tobom koju sam utapao u drugima, ali sam ostajao prazan jer sam te čekao, a ti nisi dolazila. I ti crni zubi Lu, nisu moji, vino je bilo pitko, ali nije zamenilo onu našu noć, kada sam te voleo i kada sam mislio da ti mene voliš. Nemoj da plačeš Lu, jer kada ti tuguješ, onda se pitam zašto se sve tako desilo, kada ja nisam hteo, kada ti nisi htela. I ovo mastilo se troši, a od nas nema ništa Lu. Kada bi samo pokušala da izbrišeš ove redove, jer su smešni, jer nisu stvarni, jer ne znaš ko sam ja, bio bih tužan Lu, jer bi pokušala da otrgneš iz mojih ruku ovo malo nade koje gajim prema tvojim očima koje postaju sve maglovitije i tamnije i nestaju, odlaze od mene. Ne plačem Lu, to je samo kiša, koja briše poslednje redove moje želje za tobom. Jer kako vreme prolazi shvatam da ti nisi moja. Shvatam da si daleko i da ne postojiš. To je samo kiša Lu, nemoj da mi uzimaš kišu...“.

B. nije bila ta koja me je inspirisala da napišem te redove, ali joj to nikada nisam rekao...