Кратке црте из живота госпође М.

 


Стан госпође М. мирисао је на лимун и хартију дневних новина које је читала уз помоћ наочара за вид, које су имале само једну дршку. Волела је да листа магазине који су се викендом делили уз Политику, а нарочито додатке о уметности и култури. Иако је била упозната са терминима одржавања свих оперских представа и новопостављених комада у Националном театру, ретко је напуштала свој мали стан који је, због тога што се налазио на северној страни, био увек мрачан и хладан. И госпођа М. је била прилично хладна особа, увек довољно пристојна, али никада срдачна, иако је ретке госте дочекивала парчетом Реформ-торте, пуне путера, ораха и чоколаде.

Имала је дугачке прсте, који су готово увек били мокри од темељног прања кухињске мушеме и искоришћеног посуђа. Свакодневно би цедила лимун у старој кристалној цедиљци и чинило се да у кухињи непрекидно нешто припрема, као да је у кући живела са десеточланом породицом, а не усамљеничким животом преживелог супружника. Некадашњу дечију собу, претворила је у сушионицу веша, док је она спавала у дневном боравку, јер би у сан могла да утоне искључиво уз звуке малог телевизора који је стајао на комоди у којој је чувала старе новине. Врло је економично водила своје домаћинство, али је упаљени телевизор посматрала као неопходан луксуз, јер су је комплетна тишина и мрак, подсећали на смрт.

Муж госпође М, умро је врло рано од срчане капи. Ако је болест неким провиђењем дата човеку како би се искупио за своје грехе, он од Бога није добио ту прилику. „Како је живео, тако је и умро“, говорила је, госпођа М, алудирајући на његову порочну природу, али и на несрећан живот који је са њим провела, чекајући га да се врати са целовечерњих пијанки, бесомучног коцкања и јурења жена. На зиду импровизоване сушионице веша стајала је његова урамљена црно бела фотографија у партизанској униформи. Личио је на оне људе који након сваког предаха од тешког рада пале цигарету, па им лик извирује попут пријатног изненађења испод буљљука дима. Госпођа М. такође је била пријатно изненађена када га је упознала у Београду, толико далеком од њиховог родног места, тих давних година након рата, чије је страхоте једва преживела. Ипак, уз господина М. је, како је волела да истакне, целог живота „полагано умирала“. У тренуцима интензивне потиштености размишљала је о томе да би можда било боље да јој је живот одузео непријатељ према коме није гајила љубавна осећања. Госпођа М, иако се то читаоцу можда не чини, није волела да јадикује над сопственом судбином. То је била једна од оних жена која би се ретко изјашњавала о својим мукама, па би вам се тренутак њене тужне исповести, снажно урезао у памћење.

У младости се облачила по последњој моди, а своје хаљине је сама шила по узору на европске даме чије би слике листала у магазинима. Носила је три пута обмотану косу на темену и шетала Дубровником у белим кожним сандалетама из Милана. Тих слика се сећала док је сипала лимунаду комшиници Винки која је понекад навраћала на „чашицу разговора“. Разговарале би о деци, њиховим животним изборима и томе како ретко долазе да обиђу своје родитеље. „Доћи ће и они у наше године“, говорила би Винка, док је госпођа М. вртела главом и говорила „Нека су живи и здрави“. Током дана, када јој уобичајену рутину нису квариле изненадне посете, упалила би стари транзистор, скувала себи какао и читала песме непризнатих аутора које би објавиле новине. Госпођа М. није никада написала своју песму, иако је волела да се диви туђем умећу. Када би имала времена, маказама би исекла ону која јој се највише допала и стављала је у средину старе кожне свеске у којој би обично записивала рецепте. Њен лични мали хербаријум сваке суботе и недеље пунио се новим пупољцима нечијег уметничког надахнућа. Једном јој је пред Винком, која ју је упитала за рецепт Реформ-торте, испало на под стотину песама, па је неспретно објашњавала, да „она то због деце слаже и сече“.

Деца су заиста ретко долазила, па би их звала телефоном, када би их се јако ужелела. Једном приликом, ју је посетила унука, која јој је након што је попила лимунаду, тражила да види старе фотографије. Још један куриозитет из живота госпође М. је да је све своје старе фотографије једном давно исцепала. Вероватно је желела да нестане са лица земље, а да притом нико не посумња да је некада била срећна. Утеху од накупљеног животног бола представљала је једино преостала могућност самосажаљења. Унука је кући отишла разочарана, како због немогућности да своју баку види у неким другим околностима, тако и због тога што се уплашила од помисли да се неко из њене породице не понаша како се то од њега очекује. Која је још бака цепала своје старе фотографије, питала се.

Када је дошло њено време за одлазак са овог света, госпођа М. се борила тихо и достојанствено. Децу и унуке није оптерећивала, код лекара је одлазила сама, а када су дошли они дани којима се није могло устати из кревета, никоме није ништа говорила и остајала је да лежи у постељи свог дневног боравка, гладна, жедна и уморна од упорних болова. Гледала би ноћима у плафон, док је у позадини одзвањао звук малог телевизора.  Оног дана када је напустила овоземаљски живот у „Политици“ је изашла још једна песма непризнатог аутора, заказано је извођење нове драме Антона Павловича Чехова у Националном театру, а неке друге комшинице су седеле на дивану и пиле лимунаду.

Госпођа М. је отишла заувек са овог света и засигурно нико ни у једном тренутку није посумњао да је можда некада била срећна.

Коментари