Drugi deo

U kafiću blizu našeg stana, čekao sam svoj dupli viski dok je na radiju svirala neka Azrina pesma i cela atmosfera ličila je na scenu nekog tragičnog filma, u kojem sam ja bio glavni negativac. Mihailo Petrović, vlasnik bara od preko puta, pitao me je kao i mnogo puta do sada, kada mislim da mu platim one litre pića kojima sam zalivao svoju bednu narav, uključujući i ovo poslednje na stolu. Sveska sa mojijm lupljenim reckama pomalo se izlizala, kao i moji izgovori.

Nervozan zbog beskonačnog broja nerešivih pitanja u svojoj glavi, površno sam izustio da nemam još uvek novac, na šta je Petrović, koji je očigledno očekivao drugačiji odgovor, samo slegao ramenima.

U drugoj situaciji, njegova reakcija bi me iznenadila, međutim moja svest bila je okrenuta samo ka jednoj zvezdi- mojoj maloj B. , koja je ležala na našem krevetu mrtva i to od moje ruke. Svoju sadašnjost sam stvorio sam i ova praznina je samo moja, ali ipak, prošlosti se sećam sa neobičnom tugom.

Uspomene loše idu uz glas Džonija Štulića, pa sam polako ispio poslednji gutljaj neplaćenog pića, obukao kaput i uputio zahvalni pogled svom dobrotvoru, koji to nije primetio jer je bio isuviše zauzet upisivanjem recki u svesku, koju je zbog slabe trgovačke darovitosti neprestano koristio.

Ispred stana 52, u kojem smo B. i ja proveli svoje najlepše trenutke sada je stajala komšinica sa šestog sprata u dobro poznatom belom štrikanom džemperu. To je bila jedna veoma dosadna žena, koja je znala sve novosti našeg malog kućnog saveta, pa sam joj jednom čak i predložio da počne sa radom na novinama posvećenim dešavanjima u zgradi, kako bi svoje široko znanje podelila i sa ostalim stanarima. Ona je, poput najvrsnijeg stručnjaka za kuloarske priče, odmahnula rukom na moju ideju i ozbiljnim tonom mi objasnila kako „za to nikako ne bi imala vremena“.

Kada je videla da se penjem uz stepenice, trgla se, otvorila vrata mog stana i glasno uzviknula:

-Evo ga! Stigao je!-

Preda mnom su se pojavila dva kurpulentinija policajca i zamolila me da uđem unutra.

Svestan svoje nedvosmislene krivice, ušetao sam poslednji put u dobro poznato predsoblje, a moje bučne misli prekinuo je jedan od momaka u plavom:

-Gospodine, preporučujem Vam da ne ulazite u spavaću sobu. Vaša... Ovaj... Vaša žena je izvršila samoubistvo-.

Tama ljudske prirode koja nam je data odmah po rođenju, nije se mogla bolje dokazati, nego u ovom slučaju. Seo sam na stolicu i osetio nekontrolisano olakšanje, koje sam pokušao da prikrijem, stavivši ruke preko lica.

-Da li je Vaša žena spominjala da bi tako nešto uradila gospodine?- pitao me je, sada onaj drugi momak.

Razmišljao sam šta bih mogao da im odgovorim.

B. je bila radosna zbog svake sitnice koju je život za nju skrojio, pa sam bio siguran da će svaka moja laž biti i više nego očigledna. Odjednom je u stan utrčala gospođa u štrikanom džemperu, koja se izgleda nije pomerala sa svog strateškog položaja.

-Ona je oduvek bila nesrećna da Vam ja kažem! Stalno bih je viđala kako se vraća iz prodavnice tačno u 14: 53 sa nekom setom u očima. Jednom je čak u cegeru nosila i konopac!-

Razmišlajo sam da skočim i udavim tu glupu ženu, koja besomučno vređa moju najdražu B. Ali to nisam učinio. Shvatio sam, ovako bedan i jadan kakav jesam, da ona zapravo govori u moju korist.

-Nije se obesila gospođo, pucala je iz pištolja- rekao je jedan od policajaca.

-Znam, ja sam čula pucanj i pozvala Vas- zadovoljno je odgovorila gospođa Štrikani Džemper.

-Gospodine, moraćete da pođete sa nama u stanicu na saslušanje. Rutinska procedura-

-Naravno- odgovorio sam.

-Gde ste bili danas oko 15 sati?-

-U kafani kod gospodina Mihaila Petrovića, ovde blizu-

-U redu onda-

Kada smo krenuli ka policijskoj stanici, jedan od njih upitao me je da li želim da je vidim.

-Ne- odgovorio sam.

-Svakako ne sada-.

Dok sam gledao ljubav svog života kako leži oblivena krvlju, siguran u to da sam ja bio taj koji je povukao obarač, bio sam dosta čistiji u svojim očima, ako je to ikako moguće. Sada, kada sam radosno prihvatio svoj novi identitet, bilo šta što bi me podsetilo na ono što sam uradio, izbrisalo bi moje lažno postojanje u koje sam kukavički počeo da verujem.