Акварел из субјективног угла


 

Лежерно корачајући непрегледним ходницима брижљиво уређене галерије свог ума, ауторка Љубица Кубура је одабрала живописни Београдски акварел чиме је, посебном игром светла, одабраном техником аутентичног мешања боја, осећања и доживљаја, сликовито приказала фрагменте свакодневнице у главном граду, ослањајући се на интроспекцију, егзистенцијализам и мунициозност. Па ипак, предвидивост поменутог наратива вешто разводњава сталном променом перспективе приповедања и упадљивим преласком из доминантно мушког у женски род приликом писања, чиме обезбеђује неопходну динамичност и пријемчивост.

Збрика кратких прича, које структуром, формом или изградњом ликова имају све одлике поезије у прози, у којима је радња занемарена науштрб верног и слојевитог осврта на људску душу, њене пориве, слабости и „веру у јуче“, представља магловите обрисе будуће дуже форме, имајући у виду ненаметљиву цикличност ликова и њихових судбина, као и ненаметнуто питање читаоца: „Шта се десило после?“

Упоредо са скривеном, нелинеарном повезаношћу фиктивног наратора са женским ликом, доминантно место у овом делу ипак заузимају спорадичне епизоде које чине живот сваког од нас, а које ауторка чува од неминовног заборава потпуно огољеним исповестима. У дубоко лирском поимању стварности, подршку јој пружа персонификовани Београд са својим емблематским одликама. Скадарлија, хотел Палас, кафана Коларац, мали сплавови на Сави, градске улице и пијаце престају да буду пуко место одигравања радње и постају саучесници у злочину, надградња мрачних ликова, али уједно представљају тачку спајања имагинарног и реалног, као и могућност идентификације читаоца са описаним околностима, што неподељено изазива осећај утехе приликом препознавања сопствених слабости на добро познатим местима.      

Ослушкујући потребе модерног читаоца у константном интерактивном свету који живи у пролазном садашњем тренутку, ауторкин израз је сажет, лаконски, а у причама је приметна вешта употреба симбола, паралелизама, као и упечатљиве градације (попут Хермане, можда те волим, Она, Олга се смејала). Књижевно-уметнички стил проткан је елементима разговорног, чиме је постигнуто веће приближавање шароликој публици, а понекад се препознаје и новинарски стил (Мојсије из Борче). Уједно, посматрајући целокупан распоред у овој збирци, уочљива је његова драмска структура, у којој кулминацију представљају Прича о једној Б. и Збогом Агнес, што чини ово уметичнико дело богатијим и потпунијим.

Упркос теми пролазности која провејава кроз приче о колоритним ликовима на добро познатој калдрми, Љубица Кубура је Београдским акварелом, попут својих књижевних узора које у овој збирци неупадљиво истиче, уткала своје име на миљеу бесконачости, дозволивши свакоме од нас да препозна своје страхове, бриге, љубавне сумње и несигурности, али уједно и ослонац који је управо ту, иза угла наших улица.

 

Коментари