ПОЛАКО УМИРЕ ОНАЈ КОЈИ ВОЛИ

 

Лежала је на душеку, на реци, полако одмичући од нашег малог сплава и читала је можда Чехова, а можда и Пастернака, нисам у потпуности сигуран, а нисам много ни марио. Сунце је грејало њено глатко тело које је тешко добијало мрачну боју њене природе због које смо годинама патили обоје несмањеним интензитетом. Тешко је било напустити Саву, наш мали сплав, жутог пса којег смо узели са улице и отићи у сусрет непознатом, можда исто тако болном, а можда и срећнијем. Да сам знао шта ме очекује, лако бих предузео неочекивано. Шта ће бити сутра то је мало ко знао, а таман када сам почео о томе да мислим Жућа би залајао, а она се враћала, пливајући са душеком у десној руци. Увече би залазило Сунце, неки непознати људи нашег града пролазили би на својим чамцима, из далека се чуо гласни смех, а она би кратко рекла „Кажу да ће сутра падати киша“.

            И заиста би пала, што не би било толико лоше, јер је било много лакше издржати два сата тутњања кише по Сави, него целодневно ишчекивање пљуска, али таква је била она, увек би морала да најави неку тужну ствар. Ноћу бисмо заспали заједно, на старом сунђеру који смо звали креветом, али бих се ја врло брзо искрао и отишао да гледам реку која је тада обично била мирна и тиха. Замишљао сам како скачем у то непрегледно црнило воде, како ме гутају те непознате дубине, како губим дах и нестајем са овог света попут капљица кише једног облачног недељног јутра. Шта ће бити сутра осим кише? Хоћу ли завршити све што сам тако нескромно започео? Хоћу ли успети да преживим још један дан са њом? Цела та наша прича личила је на преживљавање, иако сам волео када нам главе, једна поред друге извирују из Саве. Коса јој је била мокра, смејала се, иако нас је вода носила стално у неком непознатом правцу, а понекад бисмо отишли заиста предалеко.

-Нико није срећан- причала је, а ја сам јој увек веровао, јер је она знала све о несрећи. Уколико бих се интересовао за нешто друго, за неки будући дан пун спокоја и удаха олакшања, о томе није баш много знала. Маштао сам некада о таквом дану, о Сунцу, о Сави, о мени, њој, Жући и Пастернаку и стварно се чинило да сада живим оно о чему маштам, али мало ко зна да срећу не чине њени протагонисти.

            Где да одем, питам се, када ме можда тамо негде чека нека друга она, која исто тако уме само да предвиђа кишу? Шта ће рећи Жућа и да ли ће се и он претворити у неко давно сећање на протекле дане... Немам храбрости да одем и поново гледам у заласке Сунца на Сави са неком другом женом мокре косе. Нема почетка без краја, а ја тако не волим завршетке. Има ли тежег посла од одласка?

            Допливала је до нашег малог сплава и замолила ме да јој донесем пешкир. Жућа је лежао у хладу испод тенде, странице књиге су се листале на ветру, а ја сам се питао, да ли ће и вечерас падати киша по дрвеним даскама нашег малог сплава...