Збогом Агнес


Те ноћи, убио сам Агнес. Лежала је гола на кревету, а низ руке јој се сливала крв. Када сам јој пуцао у слепочницу, чуо се још само звук испаљеног метка и ударца њеног тела о постељину. Није успела да каже „Волим те“, а ја сам изустио само: „Збогом Агнес“.
Како је била само лепа, тако непомична и тиха, као да се намерно није помицала, да би пустила душу да изађе из свог тренутног станишта и учини је вечном.
Вечност сигурно није могла бити срећна, јер јој је Агнес долазила лаганим кораком смрти. Вечност је сигурно знала, да жене попут Агнес не смеју бити вечне.
Ја то дуго нисам желео да знам. Веровао сам у њене речи, које су у сусрету са реалношћу пропадале, попут свих мојих младалачких илузија.
-Боже, узми Агнес к себи- молио сам се. Иако сам је ја послао у далеки космос, кад јој није било време.
Клечао сам поред нашег кревета и сећао се... Чекао сам је увек на истом месту - на ћошку близу Каленић пијаце. У рукама сам обично носио пољско цвеће. Некад бих јој купио и трешње, домаћи ратлук од руже или неку штрудлу од вишања у оближњој продавници. Волела је да прави венце од пољског цвећа. Легла би на под и певушила неку француску шансону, док су јој се црвене латице цепале под прстима. Како је била лепа и колико сам је само волео.
Она је пак била вољена, зато што је била зла. Поигравала се са мном, као са цвећем, а ја сам све знао и пуштао је, све до данас. Та ноћ када сам пуцао у њу, ни по чему није била посебна, напрасно сам се одлучио на овај чин, јер ме је већ неко време "прогонио демон кроз сва беспућа"...
 Свет ће ми бити захвалан. Милиони људи певаће са мном, „Збогом Агнес“, само да чују да је више нема... Сви од којих је одлазила, морали су се радовати, јер су били ослобођени окова њене заводљивости. Спасао сам свет од њених хирова. Спасио сам планету од њених смицалица. Слобода је певала радосне песме, јер није могло било слободе у њеним оковима.
Отишао сам из стана и закључао врата. Пиштољ сам бацио у реку. Надао сам се забораву, који је дошао и брже него што сам очекивао. Кајања, нажалост није било. 

Понекад још само чујем да шета по пољанама вечности са венцем од пољског цвећа око главе. Кажу да је срећна...

Збогом, Агнес, видимо се можда у том далеком космосу.

Коментари