Јагода са Дорћола

На другом спрату трошне зграде у улици Књегиње Љубице 17 живела је она… Јагода Прибићевић. Стајали смо сатима испод њеног прозора и чекали да истресе стољњак са остацима доручка. Тада бисмо само назирали бретеле памучног болера који је покривао њено сањиво тело. Када је дошла сезона јагода, напољу би победоносно сијало сунце, а ми смо забијали браде у уморне шаке и јели воће по којем је добила име. Тако смо јој били ближи. Јагода ипак није никоме дала да јој се сувише приближи. Поготово не нама, уличним дрипцима, који су тек закорачили на друмове који су њој били већ одавно познати. 

 -Извините, колико има сати?- питао сам је једном, док је ишла ка оближњој продавници. 

Помазила ме је по глави и рекла ми тачно време. Нисам запамтио је ли било јутро, или ипак вече, али њен додир нећу никада заборавити. 

Знао сам да њој то не значи ништа, али за мене је тај дан био разлог због којег сам се свако јутро будио, разлог због којег сам се смејао када и није било много разлога за смех, разлог због којег сам читао љубавне романе. Маргарита Готје, госпођа де Ренал, Настасја Филиповна, све те дивне љубави проживљавао сам у својој машти и свака од њих имала је лик моје Јагоде Прибићевић. По завршетку студија напустила је свој мали дорћолски стан са чијег прозора је тресла остатке хране по улици. Сањао сам ноћима у бунилу њен памучни болеро. Клео сам судбину што није била једна од оних вечитих студената, што је морала тако брзо да оде, што није сачекала само још коју годину да одрастем и купим јој дивље орхидеје које расту на далеким острвима. 

Ускоро сам из протеста престао да једем јагоде. Њену улицу сам заобилазио, па је тако за једно лето ипак нестала из мојих успомена.

Ипак и данас, када већ увелико познајем сваки бирцуз овог нашег града, када знам многе лепотице са којима сам делио сокове живота, чим осетим мирис пролећа, сетим се Јагоде Прибићевић. Иако и даље не знам, ономад кад сам је питао колико има сати,  да ли је било јутро или ипак вече...