Песма о њој

Седела је за столом

и полако примицала шољу чаја својим уснама

које сам тако волео док су ми причале шта је радила тога дана.

Волео сам џемпер који ју је грејао.

И плакао што нисам ни чај ни тај џемпер.

Желео сам да разбијем ту проклету шољицу

Љубила ју је више него мене самог.

Желим само да слушамо музику у мојим старим колима.

Да је милујем по врату и причам како ће песници променити свет.

Она је знала да све што причам није истина.

И да ће киша обрисати све моје лажи са ретровизора.

Мала, како не знаш да је читав свет илузија.

Да ће деца ионако настати на згаришту наших пропалих снова.

Да те волим, али ни изблиза колико себе самог

и да је страх да одеш никакав према мом страху од смрти.

Лепа си кад се смејеш, али и то ће престати.

И читав живот постаће само сећање на живот.

Коментари