U senci ubranog cveća

Bilo je to nedeljno jutro kao i svako drugo. Uobičajenu tišinu gradskog groblja prekidali su zvukovi šuškanja cveća koje se stavljalo u mermerne vaze, kao i pucketanja vatre koje su pržile drvene štapiće šibica i voštanih sveća. Vetar je, kako to obično biva, duvao jače nego što bi to činio na nekom drugom mestu. Ptice su na nebu stvarale oblike bez preciznih kontura, a bilo ih je toliko, da se ponekad činilo da samo njih ima tamo gore i da nikome drugom tu i nije mesto.

Poneka ljudska prilika nazirala se iznad mermernih ploča, drvenog krsta, ili omanje biste pokojnika.  

Jedna devojka u vunenom plavom kaputu stajala je ispred grobnog mesta svog oca. Tankom šakom, crvenom od hladnoće, zaklanjala je sveću koja je gorela.

Na drugom kraju groblja, ispod table na kojoj je pisao broj parcele, 153, žena izgužvanog lica i krupnih sivih očiju, obučena u crni ostareli kožni prsluk, brisala je krpom sliku mladića, ugraviranu na sivu mermernu ploču. Sve je bilo oko nje sivo, to isto nebo prepuno ptica, koje je slutilo na kišu, ali i oči mladića sa slike, koje su dosta podsećale baš na njene. Ubrzo je sela na čeličnu klupu posađenu ispred groba i zapalila cigaretu. Koliko je dugo posmatrala onu sliku, ne možemo sa sigurnošću da procenimo, ali čini se da je dosta dugo sedela na tom mestu.

Zemne ostatke Emine Cvetić, mogli su primetiti svi slučajni prolaznici koji su prolazak preko groblja koristili kao prečicu do autobuske stanice. Ako bi se duže zagledali, videli bi na njenoj nadgrobnoj ploči zlatnim slovima izgravirane stihove Alekse Šantića: „Salomljen je ibrik, uvelo je cvijeće, pjesma o Emini, nikad umrijet neće“. Danas nije blo njenog sina da skloni uvelo lišće koje je palo sa obližnjeg drveća, pa je ono letelo svud okolo, pod naletima vetra.        

A stazom koja je delila devojku u plavom vunenom kaputu i ženu sa cigaretom u ruci, a odmah pored večnog počivališta Emine Cvetić, promaljao se lik starca koji je koračao, u jednoj ruci držeći štap, a u drugoj najlonsku kesu u koju su stale dve kriške hleba i malo jetrene paštete. To je bila jedina živa prilika gradskog groblja, Strahinja Pandurović, slikar, koji se sam penzionisao pre dve decenije kada mu je požar uništio još ono malo nade da će svoje  brojne akvarele moći da trampi za dve kutije Drine bez filtera i jedan vinjak domaće proizvodnje. Sada je pušio i pio isključivo ono što su namenjivali mrtvima njihovi bližnji. Znao je da svake druge nedelje, sin Emine Cvetić majci ostavi dve cigarete na mermernom svećnjaku. Morao je da sačeka uobičajenih pet minuta koliko je mladić mogao da izdrži ispred groba svoje majke. Ko zna koja su sve sećanja njemu navirala, a niko nije mogao da zna ni razlog zašto je tako brzo odlazio. Možda zato što pesma o Emini, ipak nikad umreti ne može.

Strahinja Pandurović nije mogao da se seti kada je poslednji put uspeo da nabavi vinjak. Kao da nijedan preminuli pojedinac nije delio istu strast prema životvornoj tečnosti, sa njim. 

-Mora da su svi sa ovog groblja otišli pravo u raj, mislio je. Niko da ima jedan ozbiljniji porok!-

Kada bi svi posetioci napustili gradsko groblje i otišli svojim kućama, Strahinja bi po starom običaju seo na jednu od čeličnih klupica i iz najlonske kese vadio plen, koji je uspeo da prikupi. 

-Nisam vas poznavao gospodo pokojnici, ali Vaše gostoprimstvo nikada neću zaboraviti- govorio je.

Nikada? Šta je ta reč značila za stanare gradskog groblja? Znao je to ostareli slikar, samo je morao da se zahvali, jednom će doći i njegovo vreme. A ne bi voleo da ga tamo sačeka gladna gomila, željna osvete. 

Nedugo potom je i Strahinja napustio onu čeličnu klupu. Neki talentovaniji akvarelista od njega, na slici nedeljnog jutra dodao je još jedan krst. Na njemu je pisalo Strahinja Pandurović, slikar (1935-2014). I ništa više od toga. Možda je još falio epitaf: "Nemojte zameriti, dolazim praznih ruku".