Покушај

„Кубуру је патетике ватра ставила усред античког театра“- тако је Душко Радовић говорио о мом оцу.

У суботу се навршава 40 дана откад је „испунио меру земаљског живота“.

-Како се зове пацијент?- питали су мог брата када је звао Хитну помоћ након што је изгубио свест.

-Ристо Кубура-.

Уследила је пауза на другој страни.

-Кубура, новинар!?- тешко је изустио оператер београдске неодложне помоћи.

Да, то му је била професија коју су му одузели талентованији од њега. Они који су знали како игра функционише и који су грејали клупе, док поново не би дошао ред да играју на терену.

Непосредно пред смрт, једва покретан и без гласа отишао је у кафану „Морнар“ како би од једног Србина у расејању тражио помоћ. То је био последњи трептај мог оца, након којег је заувек напустио свет и људе. Са њим су отишле све оне приче о Јакову Гробарову, Либеру Марконију, Чудету и осталим боемима са којима је тумарао београдским улицама, удварао се младим госпођицима и писао тужне песме. Сета је била „ставка његовог карактера“, која би често омађијала даме са супротне стране кафанског стола, док им је рецитовао Јесењина, цитирао Достојевског, у чијим би се несрећним ликовима склоним хипохондрији, често проналазио. „Мој мали плави дечко, све ћемо то да исправимо“, рекла му је најлепша жена тих година, када јој је причао о неправдама живота које су га пратиле. Са њим су отишли и последњи звуци писаће машине на којој је откуцао све своје путописе. Њих и након његове смрти нико није желео да објави, иако су сви медији жалили одлазак „доајена српског новинарства“.

„Како сте, где сте и јесте ли што јесте?“- било је прво питање упућено Дини Чолић са којом је направио свој последњи интервју. Отишао је заувек и звук диктафона којим је бележио стручне разговоре за књигу о „Мерењу ТВ гледаности“, коју је писао након што су га послали на место анкетара у Центру за истраживање РТС. Ни њу нико није желео да објави. Зашто им је сметао мој отац? Никада то нећу сазнати. Искрено, није ми ни важно. Разбацујем се речима, сегментима његове биографије, све у циљу да себе обманем да је живот већи од смрти. Али није.

Зато ћу завршити овај текст са писмом који је послао човеку из кафане „Морнар“.

„Поштовани Никола,

Усуђујем се да ти се обратим једним смелим писмом, без обзира што се једва лично познајемо. Дубоко сам свестан да ово можда није најбољи начин, али све сматрај једним од мојих очајничких покушаја.

Додуше, још сам дуже свестан да неко ко је током петнаест година губио и изгубио самопоуздање, част и на крају из духовног и душевног суноврата задобио тешку болест може себи да испослује нешто налик на вапај страдалника... Довели су нас до ситуације, лаику непојмљиве, а часном и узвишеном уму, барем до жеље за понирањем у дубину и суштину. Ја управо покушавам да изразим нешто што је неизрециво ограниченим дејствима речи...“

И ја сам покушала тата, али за сада не умем.