Дан када је падала киша

Најлепше сам патио док је падала киша. Тада бих био необично

меланхоличан, помало депресиван, али у свему томе врло задовољан.

Б. је мрзела та моја расположења, а можда чак и више чињеницу да сам их

ја волео.

-Како можеш да волиш тугу- вапила је.

-Не волим тугу Б., ја волим оно што се из ње рађа-

А у мом случају, туга је рађала мноштво солидне прозе, коју сам у неколико

наврата објављивао у тематским збиркама и тако зарађивао таман за један

дан живота.

-Али ја нећу песме, ја хоћу осмехе- молила је.

-Али осмех временом бледи, мастило не- уверавао сам је.

-Ти би пре да те памте по књигама, него по мени?-

-Ја бих желео да ме многи памте и да ме Ти волиш-

Увек би смислила неку сплетку како би ме орасположила, иако сам је ја

уверавао, да ми неким данима заиста не треба срећа.-Али срећа ти увек треба!- инсистирала је.

-Срећа може да сачека дане када не пада киша-

-Срећа не може да чека мили!-

Поскочила је са кревета и отишла у кухињу. Тешко је било објаснити мојој

малој шашавој Б. да сам највише на свету волео меланхолију. Она је некако

најлепше пристајала мом бићу. Очигледно сам живео са две стране своје

личности- депресивним собом и Б.иним собом.

Убрзо је ушетала међу моје разбацане рукописе са шерпом у рукама, и

њихала се уз тактове „Падам, Падам, Падам“ Едит Пјаф. Мешала је вино са

шећером, додавала понеки каранфилић, прстохват бибера и кришке

поморанџе, изводећи позоришни комад у сопственој режији.

-Убијаш душу вина Б. Тешко ми је да гледам то- прекинуо сам њену малу

магију својом неопходном упадицом.

-Ти би био много лепши када не би превише размишљао, знаш- одбрусила

је.

На пречац би ме увукла у свој мали оптимистични свет. Упркос свим

покушајима да се отргнем, очи би ме пекле од светлости Б.иног унутрашњег

Сунца које ме је прво обуздавало, а онда сасвим покорило.

Не знам да ли због вина без душе, или своје бездушне господарице, тог

дана написао сам причу о срећи.