Priča o ptici koja je stajala na simsu prozora Koste Trajkovića

Jutro je izgledalo sasvim obično, iako to zasigurno nije bilo. Kosta se probudio, spreman na sve, osim na prizor koji je zatekao na simsu svog malog prozora koji je gledao na dvorište. 

Potpuno nevino, nesvestan svoje lepote, a nadasve simbolike,  na prozoru  Koste Trajkovića, stajao je beli golub. Ukoliko čitaocu to ne deluje kao stvar od velikog značaja, onda on svakako nije imao prilike da upozna Kostu, tridesetčetvorogodišnjeg hipohondra, koji se često saplitao u mraku sopstvenog života.

Zato se i začudio kada je video belog goluba na simsu svog prozora koji gleda na dvorište, mada nema sumnje,  ni belom golubu nije bilo lako kada je video  Kostu Trajkovića. Posmatrali su jedan drugoga u čudu i procenjivali šta jedan drugom znače. Kosta je prvo pomislio  „ ovo je dobar znak“, a onda je shvatio da ne zna značenje reči „dobro“, osim u nekom prenosnom značenju, a kada kažemo prenosno značenje, mislimo na dobre vesti koje Kosta nikada nije osetio na svojoj koži, već ih je prenosio drugima.

Evo, da vam priznam, dragi moj čitaoče, već deset dana pokušavam da napišem priču o Kosti, ali ona izmiče, reči se same precrtavaju, u priči nema reda ni poretka, a takva slična, ili još gora bila je i njegova sudbina.

Shvatate li sada šta je za njega značila ta ptica, koja se slučajno pojavila na simsu njegovog prozora? Značila je bolji  život, ne tamu smrti,  nadu, ali nikako ne njeno nepostojanje,  osmehe, a ne podsmehe, značila je novi svet za čoveka, koji je stajao iza zamišljenog paravana koji ga je delio od ostatka sveta. I umesto da napusti planetu dok se još okreće oko svoje ose, on je, što se pokazalo kao odlična procena, bio strpljiv i napokon je dočekao belog goluba na prozoru koji nije gledao na dvorište, već na neki novi, bolji život.

Bio je strpljiv, zar to nije bila dobra procena? Kosta je bio i dalje u neverici, on, uvek grešan i pogrešan, napravio je dobru procenu! Pa da li je njegova sreća mogla biti veća!?

Najednom se sve promenilo u životu Koste Trajkovića. O svojim izmišljenim bolestima retko je pričao, a da stvar bude bolja, retko ih je i izmišljao, kupio je sebi nova odela, žena se sve manje plašio, a bogami i one njega.

Ubrzo je shvatio da mu je beli golub zaista podario sreću. Kupovao je, ulagao, novac mu se vraćao i to desetostruko! Sve ove reči koje pišem, dragi moj čitaoče, nastale su u tom periodu Kostinog života i nije bilo ni žvrljotina ni nedostatka inspiracije. Priča se pisala sama, a o Kosti se svašta moglo reći.

A onda je beli golub otišao sa simsa prozora koji je gledao na dvorište. Kosta se prvo nije dao, želeo je da nastavi sa novim životom, „šta će mu uopšte ta ptica, to ionako ništa nije ni bilo zbog nje“-mislio je.

Ali ubrzo je opet umirao od kijavice, a i ljudi su ponovo počeli da ga izbegavaju. Pitao se da li bi možda bio srećniji da nikada nije ni video tu prokletu pticu na svom prozoru? Ili da pogled u nju nije bio tako ohrabrujući!? 

I eto, dragi moj čitaoče, ovde se završava moja priča o Kosti Trajkoviću. Bez belog goluba se opet nižu reči bez reda i poretka, koje same sebe precrtavaju. Kad bolje razmislim, ovo možda i nije bila priča o Kosti, već o ptici?  Eto  to se ljudi zove, loša sreća...