Олга се смејала

Први осмех на Олгином лицу освануо је оног дана када ју је мајка заљуљала на крилу певајући успаванку чији су нежни тонови умиривали ову несташну девојчицу којој никада није било до спавања.

Олга се смејала и када је добила своју прву петицу, због састава на тему „Како сам провела распуст“ у којем је описивала родну кућу свог деде Милутина која се налазила близу Златибора. Закључила је састав речима, „жао ми је само што деда Милутин није могао да види како трчим степеницама које је саградио чекајући да дођем на свет“.

Олга се страшно смејала и када јој је Марко Петровић, главни кицош опште гимназије, изјављивао љубав на пола пута од школе до пекаре, где је куповала питу са вишњама коју је страшно волела. Ускоро су дошли и дани када је своју питу, а и вишње, делила са Марком Петровићем.

Олга се смејала, додуше сакривајући велики бес, кад јој је професор теоријске физике уписао осмицу у индекс на трећој години студија Природно математичког факултета.

Олга се смејала и када је купила радни костим љубичасте боје за свој први радни дан. Колеге нису биле равнодушне због њених извајаних бокова у тесно припијеној љубичастој сукњи, а колегинице су шапутале, јер шта би оне друго радиле.

Дуго се Олга смејала када су њеној беби расли први зуби, па је гризла гумену звечку, не пристајући да заспи уз стару успаванку.

Олга се смејала и када је онај Марко Петровић кицош, куповао њихов први стан поред реке, јер је желео да доста шетају, по могућству грицкајући питу са вишњама, јер традиција је стара курва, освоји те и зароби, па никада не пушта...

Олга је прихватала и туге са осмехом, а и њих је било да будемо поштени, јер тренуци су се низали, дани су се сабирали, време је летело, веђе су се борале, глава је била паметнија, а очи сетније.

Олга се смејала и када је легла у постељу једне болнице на рубовима града. Мислила је, све ће бити у најбољем реду.

Ускоро је ипак отишла и однела са собом све осмехе... Деда је чекао да му исприча за оне степенице, мајка је већ певала успаванку, а Олга им је путовала у сусрет.

На крају су поред њеног болничког кревета нашли кратку поруку исписану мастилом „Не плачите никада за оном која се смејала“...