Чудно чудо
Своје тугаљиве дане и
депресивна расположења лечио сам црвеним вином за карираним стољњаком кафане
Коларац чекајући чуда која су изгледа мимоилазила улице којима сам пролазио-
све до једног дана. Наочиглед свих оцвалих боема и случајних посетилаца Коларца,
на ободе моје винске чаше слетела је једна девојка у шареној плесној хаљини.
Плесала је у мојој винској чаши, истина је, верујте ми, и то само у њој! Није
је било нигде до ту, где се будила, ширила очи зевајући, протезала се,
истезала, док се спремала за плес и то какав плес... Гледао сам је и нисам
марио што су ми други причали да сам пијан и луд. Она је својим голим стопалима
газила по вину које сам сада пио већ интензивно, чекајући нове бравуре младе
балерине.
„Сваком
човеку деси се чудо барем једном у животу. И свако добије оно које је
заслужио“, говорио ми је давно отац. Имао сам пријатеље који су успевали да
шармирају најлепше девојке, и оне који су трчали у сусрет изненадних
прекоокеанских службовања, неки су постајали признати књижевници, сценаристи и
музичари, а ја сам добио девојку у винској чаши. Чудно је било то моје чудо,
али сам га стрпљиво чекао сваке вечери. Некада је била уморна од игре та моја
балерина, али се увек дизала кад бих се ја уморио. Увесељавала ми је досадне
дане својим чаробним окретима по ободима стакла, које сам марљиво гланцао
кафанским салветама. После неколико флаша, изгледало је чак и као да хоће нешто
да ми каже, али никада није. Шта би ми рекло моје мало чудо које је знало само
да плеше? Да сам зависник од вина или истине? Или ипак само од ње... Да је
отерам, нисам могао... Каkо отерати некога ко се стално буди...

Коментари
Постави коментар