Прича о Милици која је бежала од Сунца

Те вечери требало је да се нађем са старим другом који је објавио збирку песама о којој је желео да поразговарамо. Био сам и ја неки вајни писац, аматер додуше, али је из непознатих разлога ценио моје мишљење, па ме је позвао на чашу вина.

Градским улицама су те пролећне вечери ходале све оне несрећне душе које због свакодневних обавеза пропуштају живот. Београдска калдрма мирисала је тада на кораке краткотрајно „ослобођених“ суграђана... Корачао сам са њима одбијајући да поверујем да ћу икада пасти у исту замку живота, макар ми све зависило од тога... Џепови су празни, дан је понекад предугачак, самоћа је болна и тиха, али робија дневне рутине била је много гора...

Моје забринуте мисли прекинула је једна девојка, која ме је снажно гурнула у страну пробијајући се кроз гужву.

-Хеј, ти! Врати се!- зауставио сам је док је пролазила кроз мноштво белих кошуља и цветних хаљина не обазирући се на чињеницу да ми је поштено очашила руку. Посрамљено је стала и невино замахнула ситним коврџицама.

-Извините, нисам хтела да Вас повредим, журим...- рекла је и наставила да нестаје у предвечерју. Било је нешто у тој девојци што се није виђало сваки дан. Нека средњевековна чедност, али и одлучност у исти мах. Погледао сам на сат и видео да већ дебело касним и одлучио да сам себи докажем како сам слободно биће, тако што ћу наставити путем „снажне“ пролазнице. Убрзо сам је изгубио из видокруга и схватио да је моја потрага бесмислена. И све да је кришом отпратим до одредишта, шта бих сазнао? Да иде на љубавни састанак? Да се налази са пријатељима? Да је отишла да плеше? Да је и она једна из гомиле чији се вечерњи сати своде на безначајне пољубце, разговоре или покрете...

И када сам већ објаснио самом себи колико сам луд, угледао сам је како седи на усамљеној каменој клупи и гледа у Месец. Остао сам ту још неко време, јер сам претпостављао да је стари друг бесно платио своје пиће и напустио кафану. Ту је наравно било и знатижеље- ко ће то доћи и сести на камену клупу поред девојке са ситним коврџицама... Прошло је тачно четрдесет минута, она није одлазила и нико није долазио... Нисам издржао, скупио сам храброст и пришао јој.

-Изволите?- питала ме је трепћући.

-Ивините, ударили сте ме у раме тамо... Овај, ја сам писац, бавим се необичним судбинама... Ви сте сами овде... Некога чекате? Опростите на радозналости... Овај... Идем, не знам зашто сам Вам пришао, ја сам нормалан... У ствари нисам... Довиђења!!- 

Толико глупости нисам изговорио током целог свог живота! Од срамоте сам нагло окренуо леђа и кренуо на другу страну, само да побегнем што пре.

-Чекајте!- викала је. -Ја сам Милица, а Ви?-

Застао сам изненађен. -Петар- стидљиво сам одговорио.

-Драго ми је- насмешила се. Сео сам поред ње. Неко време смо ћутали, док нисам несигурно прекинуо тишину.

-Милице, да ли можда очекујете некога? Не бих да сметам-

-Не брините, не сметате, ја само гледам у Месец- рекла је.

-Како то мислите?-

-Па, лепо, тако...-

-А шта има у том Месецу-

-Њега видим јасно, за разлику од Сунца. Од Сунца ме пеку очи-

-Па да ли гледате и у Сунце овако- трудио сам се да будем духовит, а само сам лупетао глупости.

-Не волим Сунце, слабо греје, а на Месец сам већ навикла-.

Седео сам још неко време са Милицом која не воли Сунце, а онда је свако отишао својим путем.

Тражио сам је сутрадан на истој клупи и није је било. Очито је њен мрак падао на разним местима... Али важно је да је и у њему налазила неку светлу тачку, па макар то био и Месец...