Безимена
Седела је сама за расклиматаним столом кафане „Чамац“ када сам је први пут видео, тог давног јануара 1968. Своју разудану косу везала је плавом марамом и целу ноћ наручивала песму чији је текст, изгледа, само она знала...
„Те дивне ноћи, на пучини плавој...“- певала је , док се њена марама исте боје вијорила под мелодијама контрабаса. Желео сам да јој приђем и да је замолим да ми изрецитује стихове песме, како бих је и ја научио, али кад год би направила своју малу музичку паузу, посветила би се вину које је испијала тако нежно, као да је поштовала давно утврђени обред, који је, као и све друго, био само њој знана ствар.
Чекао сам да из своје табакере извуче цигарету, како бих се понудио да је запалим и успут започео необавезни разговор, али сам убрзо приметио да би то био лош потез.
Под прстима је крила кутију шибица, које је, изгледа волела да пали сама. Пламен би јој при свакој новој цигарети, на неколико тренутака осветлио лице, па сам зов њене порочности чекао брижно, раширених очију.
Тако је жена са плавом марамом палила ватру која се у њој давно угасила, под ко зна каквим околностима.
Желео сам више од свега да сазнам како се зове. Дуго сам седео за кафанским столом чекајући да је неко тражи, да ми њено име одјекне у ушима и да га никада, али никада не заборавим... Ипак, нико није викнуо име жене са плавом марамом у бујној коси.
Још дуго је седела сама, док су јој досипали вино у чашу умрљану црвеним кармином.
Музика је већ давно престала да свира „те дивне ноћи на пучини плавој...“, а она се и даље нервозно играла са кутијом шибица, попут путника који чека воз који никада неће доћи.
Желео сам да јој кажем да је најлепша жена која је икада седела за кафанским столом, али сам био кукавица. Желео сам да јој објасним да је у вину истина и да је она попила сву истину овог света, док је тако сама седела за столом кафане „Чамац“ и да бих јој се ја следећег пута радо придружио само из љубави према истини. Желео сам да јој предочим да је контрабас тако диван инструмент док свира поред њеног лица, али сам знао да је то тако глупо рећи...
Убрзо је платила свој рачун и отишла... На столу је оставила само ту проклету кутију шибица. Дуго сам је из ко зна којих разлога држао као сувенир у унутрашњем џепу свог зимског капута.
Никада нисам сазнао како се зове та чудна жена. Питао сам конобаре, куваре, госте, музичаре, све људе који су икада крочили у „Чамац“. Питао сам чак и човека са контрабасом. Он ми је рекао: „Не знам како се зове, али знам коју песму увек наручује...“. Дуго сам био бесан на тог површног човека, који никада није питао за име жену за коју би требало да се интересује цео свет. А онда сам схватио- зар песма уз коју пије вино, није најважније што сам могао да сазнам о њој...?

Коментари
Постави коментар