Poslednji, dvanaesti deo

Osetio sam potrebu da otmem Brižit kako bi postala samo moja. Tu su odmah nastali problemi, jer je ona, ne bi bilo loše da ponovim, bila prostitutka prvog ranga u bordelu mog prijatelja koji je pored toga što je bezgranično voleo Brižit, bio i ubica. Nikada se nisam plašio smrti, do trenutka kada sam nju upoznao. Ona je mom malom istrošenom svetu dala neku novu boju, za koju sam se uhvatio svojim drhtavim rukama. Nisam navikao da imam razloga da živim i ta neobična činjenica da mi je svejedno po pitanju gubitka sopstvenog života me je uvek do sada činila spokojnim. Naposletku, zaslužio sam tu romantičnu smrt u stilu junaka nekog ljubavnog romana, jer sam pre izvesnog vremena i sam okrutno ubio ženu koju sam voleo.

 U glavi mi je i bilo samo to- kraj, okončanje, koje će, bio sam siguran, Strahinja preuzeti na sebe- jer je bio vrlo posvećeni čuvar svojih stvari, a Brižit je bila upravo to- jedna od njegovih omiljenih igračaka. Ona nije želela da prizna sebi da sam ja bednik kojeg nije trebalo da voli, a zasigurno to jesam bio pošto sam je, iako sam želeo da bude moja, neprestano povređivao i svesno i nesvesno. Dok se spremala za jednu od svojih važnih mušterija za noćnim stolčićem njene zelene sobe, stajao sam iza nje i gulio boju sa akvarela od nervoze- biće sa drugim, a ja tu ne mogu ništa. Mahala je kosom i prskala je parfemom, pućila se i ogledala, a moj nemir je dostigao vrhunac. Nisam želeo da budem tako ishitren, ali bes, ljutina koje su u meni izazivale slike Brižit i drugog čoveka, prevagnule su. Uzeo sam je za ruku i rekao:

-Molim te pobegni sa mnom. Ovo je nestvarna situacija, ubiću tog čoveka, a posle toga ću i sam biti mrtav. Molim te Brižit!-

Govorio sam brzo na engleskom jeziku i sam nesvestan da znam i toliko. A ona me je gledala u neverici i dalje držeći ruke u kosi. Navikla je da nemam osećanja, da ćutim ili jednostavno ne marim ni za šta.

-Molim te Brižit. Ako nešto osećaš, kreni sa mnom. Šta imaš od ovoga? Ti vrediš mnogo više, znaš to-.

Ustala je, skinula svoj svileni ogrtač, obukla usku bež haljinu koja je visila na stolici, a nakon toga zapalila cigaretu. Gledala me je bez prestanka, direktno u oči, još uvek nesigurna da li može da mi veruje. Kada sam je uverio svojim istovremeno besnim i odlučnim pogledom u to da ću je oteti htela ona to ili ne, pokazala mi je na svoj plakar, iza kojeg je stajao omalen plavi kofer.

-Spakuj me- pokazivala je. –A ja moram da završim sa onim čovekom-.

Obula je štikle, još jednom zamahnula kosom, a ja sam iz sve snage lupio pesnicom o zid i urliknuo kao životinja. Nije se osvrtala. Tako lako je pristala da pođe sa mnom. To sam voleo kod nje, život je prihvatala tako jednostavno, čulno, bez straha.

Zamišljao sam Strahinju kako mi nožem seče svaku žilu na ovom bednom vratu.

Tešila me je ipak jedna stvar- nisam pustio Brižit da ode. Nikada ne bih oprostio sebi da sam kukavički ispustio tu ženu, koja me je tako mnogo volela, koju sam i ja sam počinjao da volim. Ljudi brzo zaborave, a ja nisam mogao to da dozvolim.

Nisam nikako smeo da dopustim Brižit da me zaboravi...

Dragi prijatelji, čitaoci, znani i neznani, ovo je poslednji deo "Nekog čudnog zločina" koji će biti obljavljen u ovoj formi. Nadam se da će od ovog materijala nekada, jednom, ispasti knjiga koju ćete rado čitati. A i ne ide da vam sve ovako otkrijem :) Hvala vam što ste čitali ove delove, to mi znači više nego što možete da zamislite. Trudicu se da povremeno na istoj adresi pisem i neke druge price. Sve zavisi od inspiracije i problema koji je izazivaju.

Voli vas,

Lj.