Osmi deo

Pitao sam se da li je u Beogradu bio sunčan dan? Da li su standardne ekipe igrale šah pored reke, da li je gospođa Milanković otresla pepeo sa svoje prve jutarnje cigarete ispred naše stare zgrade, čvrsto stiskajući ceger sa Kalenić pijace pun prolećnog voća i povrća. Mogao sam samo da naslućujem izraze lica Beograđana koji se raduju prvom suncu posle mnogo tmurnih poslepodneva, kada su se po običaju vraćali sa posla za kojih ih niko nije plaćao, ili barem kojim nisu bili zadovoljni.

Hodao sam ulicama Pariza i mislio na Beograd. Ne znam zašto mi je nedostajao, kada mi se tu baš ništa lepo nije desilo. Sve uspomene koje su i mogle da postoje, bile su oni tmurni dani, kada sam bio suvišan i sebi i drugima.

Strahinja Stojanović stajao je i dalje pred mojim očima na istom onom beogradskom asfaltu kojim smo zajedno koračali kao deca, nevini i nesvesni surovog sveta koji je čekao na nas. Eto sada je došao na mene red da shvatim koliko je ovaj život zapravo uzaludan, ali sam se borio za njega, ni sam ne znam zbog čega.

Kada sam sleteo na aerodrom „Šarl de Gol“, nisam odmah potražio bordel za koji sam mislio da je hotel, ni prijatelja za kojeg sam do skoro imao samo reči hvale. Znao sam da me čeka neizvesna sudbina, možda još gori nastavak od onog koji sam priželjkivao, pa sam dugo lutao ulicama francuske prestonice svestan da samo odugovlačim ono što sam morao da uradim.

Kada su mi kolena već klecala od straha i premora, zastao sam pored nekog finog malog kafića u ulici Žorž Pompidu. Slabo sam govorio svetske jezike neophodne za sporazumevanje, a još neophodnije za preživljavanje, ali sam hrabro naručio lignje na žaru, koje sam konobaru objasnio pantomimom. Na kraju mi je doneo supu od luka,  koju sam vrlo gladan pojeo za tili čas, uz ličnu napomenu da sam loš pantomimičar. Negde u pozadini se čuo duet Alena Delona i Dalide „Paroles, Paroles“, koji sam slušao jako davno, možda baš sa B. , koja je mnogo volela francuske pesme. „Slušam ih zbog jezika, divan im je jezik“'- govorila je.

 I dok sam naručivao svoju treću supu, sada već vrlo lako, pogled mi je zastao na jednoj devojci, koja mi se činila jako mlada i nevino lepa. Imala je krupne crne oči, svetloplavu dugu kosu i tanani nos, koji je gledao pravo u nebo. Posmatrao sam je od svoje treće supe do dezerta i nijednom nisam primetio da je skrenula pogled sa „visina“. Želeo sam da me primeti, ni sam ne znam zašto, ali ona to nije činila, jer je bila zauzeta tim tajnim razgovorom sa oblacima i suncem koje je polako zalazilo. Kada je ustala od stola, rešio sam da je pratim po cenu da me to odvede na isto to nebo, u nepovrat. U glavi mi je i dalje bio Alen Delon, a ona je koračala u ritmu njegovog promuklog glasa, duž ulica Pariza. Kosa joj se njihala u ravnomernim razmacima, a ja sam se samo molio da se ne okrene i shvati da je pratim. Kako je Delon postao tiši, a moje neracionalno ponašanje sve očiglednije, zastao sam i odustao. Nije vreme za zaljubljivanje, rekao sam sebi i pošao da tražim Strahinju Stojanovića.